Da li znate da naši senzorni receptori neprestano prikupljaju informacije iz okoline? Međutim, ključan je način na koji tumačimo te informacije, zato što utiče na način na koji komuniciramo sa svetom. Percepcija ili opažanje je proces u kome integrišemo podatke iz senzornih receptora i dajemo im značenje. To je proces organizovanja, integrisanja i interpretiranja čulnih informacija pomoću kog upoznajemo i prepoznajemo (rekognicija) okolni svet. Senzacije ili osećaji su elementi od kojih se sastoji složeniji, celovit doživljaj – percepcija. Percepcija nije odraz objektivne stvarnosti, već naše tumačenje te stvarnosti.

Percepcija uključuje obradu odozdo prema gore (bottom-up) i odozgo prema dole (top-down). Bottom-up obrada odnosi se na činjenicu da se percepcija gradi na osnovu senzornog unosa, dok se top-down obrada odnosi na činjenicu da na tumačenje senzacije utiče naše raspoloživo znanje, naše misli i iskustva. Pa tako sve što smo naučili, mislili i iskusili (svi programi koje smo preuzeli od drugih, roditelja, rođaka, prijatelja, kulture, religije, države i slično) utiče na naše tumačenje stvarnosti.

Senzorna deprivacija je pojava delimičnog ili potpunog odsustva senzornih čula. Senzorna adaptacija pokazuje da sve senzacije ne rezultiraju uvek percepcijom, iako se percepcija gradi na osnovu senzacija. To se odnosi na neopažanje stimulusa koji ostaju relativno konstantni tokom dužeg vremenskog perioda. Npr. pri prvom ulasku u sobu percipiramo otkucaje sata, međutim, kako krenemo da radimo nešto drugo, više nismo svesni otkucaja sata. Te informacije i dalje utiču na senzorne receptore slušnog sistema, ali mi više ne opažamo zvuk. Ovo pokazuje usku povezanost, ali različitost senzacija i percepcije.

Neki od faktora koji utiču na percepciju su pažnja i motivacija. Sada ćemo proći primere kako bismo bolje uvideli njihov uticaj. Zamislimo da smo na zabavi punoj glasne muzike, gde se uključujemo u zanimljiv razgovor s prisutnim ljudima i utišavamo svu pozadinsku buku. Kada bi nas neko prekinuo da pita koja pesma se upravo završila, verovatno ne bismo mogli da odgovorimo na to pitanje. Neprimećavanje nečega što je u potpunosti vidljivo zbog nedostatka pažnje naziva se slepilo usled nepažnje, dok se neprimećivanje promena usled nedostatka pažnje naziva slepilo za promene.

Kako motivacija utiče na percepciju? Npr. očekujemo važan telefonski razgovor u toku tuširanja. Šta se dalje dešava? Mislimo da čujemo telefon kako zvoni, iako ne zvoni. U ovom slučaju možemo videti kako motivacija za prepoznavanjem značajnog stimulusa može promeniti našu sposobnost razlikovanja pravog senzornog stimulusa i pozadinske buke. Ovo može objasniti zašto majku može probuditi tihi plač njene bebe, ali ne i drugi zvukovi koji se čuju dok ona spava.

Često ste čuli sledeće fraze: „Šta vidiš, to i postaješ“, „Šta jesi, to i vidiš“ ili „Lepota se nalazi u oku posmatrača“. Moć percepcije se ogleda kroz njen uticaj na nas. Ona određuje kako se osećamo i koje emocije provlačimo kroz svoje telo. Na primer, određeni događaj je samo činjenica, nije ni dobar ni loš, ali naša percepcija, odnosno naša interpretacija događaja određuje da li je taj događaj dobar ili loš. Događaj će imati onu vrednost koji mu mi dodelimo. Ono što smo naučili kroz gledanje ili iskustvo, još kao deca i toku celog života, za nas će biti stvarno u okolnom svetu.

Dvojica psihologa, Joseph Hubel i David Weisel, su odradila eksperiment s tri skupa mačića koji su tek progledali, smestivši ih u tri različita izolovana prostora. Podelili su ih u tri bele kutije: jednu s horizontalnim crnim prugama, drugu s vertikalnim crnim prugama i treću potpuno belu. Nakon što je određeno vreme prošlo, izvadili su mačiće iz kutija i posmatrali su njihovo snalaženje u prostoru. Mačići iz kutije s horizontalnim prugama nisu opažali vertikale u prostoru. Mačići iz kutije s vertikalnim prugama nisu opažali horizontale u prostoru. Mačići iz potpuno bele kutije su bili u potpunosti dezorijentisani i nisu opažali bilo koju vrstu objekta u prostoru.

Alfred North Whitehead, britanski fizičar i filozof, smatra da boje, mirisi i zvuci prirode pripadaju nama, a ne prirodi. On smatra da je okolni svet puko događanje u kom nema zvuka, boja ili mirisa. Pojednostavljeno, to je materija koja juri bez kraja. Posledično, ako je priroda bez subjekta koji je posmatra samo beskonačno događanje, onda je ono što pripisujemo prirodi manifestacija našeg uma. To znači da smo sami stvaraoci vlastitog iskustvenog sveta. Poznati psihijatar, dr Viktor Frankl, je smatrao da život doživljavamo kroz smisao ili značaj percepcije koji mu pridajemo.

Svako od nas je unikatan, pa samim tim ima drugačiju percepciju o svemu što nas okružuje. Na osnovu toga možemo zaključiti da naša percepcija utvrđuje našu stvarnost. Koliko ljudi, toliko stvarnosti. Kada to shvatite, onda možete biti u dopuštanju za druge ljude, njihova mišljenja, uverenja i živote. Svako je u pravu u svojoj stvarnosti, jer misli i bira u skladu sa znanjem koje ima, i nema smisla suprotstavljati se, jer to ne kreira više ni u vašoj ni u stvarnosti druge osobe.

Ključna stvar je što naše reakcije, uzrokovane našom percepcijom, i percepciju možemo promeniti. Kada budete svesni svoje percepcije, onda možete da je promenite. Svako opažanje je relativno, odnosno vaš je izbor i vaša odgovornost kako ćete shvatiti i reagovati na određeni događaj. Mi dajemo smisao primljenim podražajima kroz naše prethodno znanje, pamćenje, očekivanja, stavove, motive, uverenja.

Najveći problem u promeni percepcije nalazi se u našim fiksnim mislima, uverenjima, željama, projekcijama, očekivanjima itd. Uverenja često tretiramo kao činjenice, pa ih ne proveravamo. Samim tim, često ih i ne menjamo. Većina naših misli, uverenja, želja i slično je ograničavajuće. Zato je bitno da budemo svesni svojih misli i uverenja. Pratite ili zapišite šta mislite, govorite, radite i šta kreirate u životu, i uvidećete poveznicu između vaše percepcije i stvarnosti. Samo radom na sebi, odnosno svesti možete promeniti ove obrasce, svoju percepciju i realnost.

Ono što je veoma važno je da moramo prestati da koristimo prošlost kao referentnu tačku za stvaranje sadašnjosti i budućnosti. Prošlost ne možemo promeniti, ali možemo promeniti tačku gledišta o prošlosti. Ne treba donositi izbore u sadašnjosti na osnovu prošlog iskustva, već na osnovu svesti u sadašnjem trenutku. Možda nešto nije bilo dobro u prošlosti ili nije funkcionisalo, ali možda sada hoće. Ne treba po automatizmu ograničavati sebi izbor zbog nekih nepovoljnih iskustava iz prošlosti ili se držati samo određenih izbora zbog povoljnih iskustava u prošlosti. Mi biramo da li ćemo biti pod iluzijom prethodnog iskustva.